Koje ste kolino?
– Znaš ti, baba, na koga ti unuka trza? Deder joj razoputi, sve po redu!
– Ojmisovo! Pa, vi ste svoje, ženska glavo, šta ti je…i to dobro, svoje!
– Daj, baba…kad ti računaš, svi ispanu svoje. Pa, ima li iko živ da nije, bona!?
– Jašta nek svoje, beno benasta…ev, računaj sama…tvog pradida, sestrinog sina dite i njegove babe tetka …
– Ajmee!
– Uglavnom…vas dvoje ste četvrto i treće…svoje, jašta!
– Ooo, Gospe…!
– Vako… sin Ivana, pokojnog Pere, i tamo Pilipove matere did, braća…znači…Stipan prvo, pundak, Vrano drugo…
– Cc..ajmeee…! Ko bi to razoputijo, Iruda ti…zanesvista mi se čim počnete kontat. Ništa, pod milim Bogom, uštofrljit!
– Kako nemoš…ev, Stipan prvo…
– Nemoj baba…nemoj sad ponovo! Od tog kontanja mi se, više, muti u glavi. Ako smo svoje, svoje smo i kvit. Uff, brateee!
– Jašta nek svoje, nu…od dvojice braće u četvrtom i trećem kolinu, bona. Svoje, svoje, uuu!
– Aj, nek vam bude; samo me se kanite, više!
– Nu..pa, diš se u njeg zagledat! U izvanjskog stričevića, bošsačuvaj! Dođe ti ki i brat. Pa, ja.
– Dobro, baba, dobroo! Mater, i tako, izmišlja…nit mi se on sviđa, nit išta…!
– Ne znam, stro, eto vam, tamo…samo znam da ste svoje. I to dobro, svoje. Ki braća, et.
