Bilo je to tako vrime. Šta je jedna žena mogla imat od onog što je u mirazu donila, vejda tu drvenu škrinju i ukopnu robu. I moja pokojna baba je bila jedna od onih sritnica koje “samo nije grom biJo i mlin mliJo”.
Priživila ratove, život brez roditelja pa je iznejaka odgoji stric, pa nejaka ode u najam radit kod drugi da se priživi glad, ukopa nejaku dicu umrlu od gladi,posliratnu glad, jad i čemer, robiju rođenog čovika i sva druga zala.
Kad se zeru ozgodnilo, s prvin odlascim muškadije u tuđi svit za poslom,tad se moglo u toj drvenoj škrinji nać štogod drugo osim ukopne robe. Tu su mećale svaku dunju i jabuku koja bi išla od ruke do ruke, od jetrve do zave, od zave do neviste i tako se često vraćala u prve ruke. Jednu taku jabuku, koja je tri-četri puta obašla istu putanju, zaustavi moj pokojni rodijak Ivan-Idara.Po njegovim ričim, na njoj je bilo više otisaka prstiju neg je ijedna krim.policija ikad uzela. Prikinijo je lanac prosliđivanja ( ne poruka) i izijo jabuku na oči pokojne babe Šijoruše. Ajme! Ako se nešto moglo nazvat skandalom u to vrime,to je za nji tri babe ( sudionice ) tad bilo.
Drugi skandal čiji se krivac nikad nije javijo, bi sa “keksom “Linđo” kojem sam ja prisudila.Na isti način se prosliđivalo praške koje su one babe pile po svojoj namisli brez ikakvi uputa od bilo koga iako nikad nisu išle dokturu. Ma jopet, sve što je babom bilo dragocjeno, završilo bi u toj škrinji ,brez ikakvih datuma o roku trajanja.
Kako je to bilo zaključano s onim velikim ključom ka u svetog Pere,znatiželja nas dice je bila privelika. I undan dođe vrime za ritual iznošenja ukopne robe na sunce ( dvaput godišnje). Pokojna baba bi to razgrnula po balkonu da uvati sunca. Neb’ to pokojnom didu smetalo,da se tu ne ukažu njegova tri odijela, ganjc nova, koje je kupijo davno da se prisvuče ka čovik.
Sve je to baba bila spremila za ukopa .;
Po pe’šest pari čorapa i bozavaca,lipo vezeni , koji su se sa 5 perlon košulja i odijelom savršeno uklapali. Nako razgrnuti lipo na suncu, didu su namrgodili obrve priko ćala,dok je čito novine. Sve je duro, duro a onda dobaci babi sa svojim strogim tonom:”Lebac ti majčin, daj mi to ponediljkom kad iđem u grad !Šta će mi tolka odila i košulje na’nom svitu, ta neću tamo po dernecim odat, ženska glavo! Nu!! Nu !
Džabe ja govorim.Ona prostire i grije cili bogoviti dan!
Jel’stara! Ti ni mukajet ka’ ja pričam,a? Šta ga tolko griješ,ta neće nam bit tamokar studeno. Kad te zavale,jednako ti je ,grijala ga il’ ne grijala.
Čuješ li ti mene!”
Baba je jako dobro čula i samo poštogod sebi u bradu rekla pa jopet nastavila sa “zdravomarijom”, jerbo je znala da je did mučan i da je bolje Boga molit.
Brižljivo je privrćala i okrićala košulje, bozavce, vunene čorape, nove kape, ,ka da ji peče u tavi. Tu su bila i ona dva para zubnih proteza, koje je did mlad naručijo ali nikad nije izduro one prve mučnine niti se naviko da ji nosi pa su i one završile u babinoj škrinji.
Uvik bi ona njega,pri ovom ritualu,priupitala:”Stari ,bolan! Što ne nosaš ove zube kad si za nji pare davo”? Iako je uvik dobivala isti odgovor, nije mogla prišutit a odgovor je bijo:”Eto ji tebi. Probajder pašu li ti pa nosaj!. Imaš dvoje pa moreš i minjat; kmisne i okokućne.
Ako nećeš ,jopet ji zamotaj u kartu pa i nji ostavi za ukopa. Biće na ‘nom svitu pršota i lišnjaka pa ću tamo šnjimom rskat!”.
Već dobro ljut poradi takvi upita, još bi dodo:”Mani me se ,molim te, da s mirom čitam,nemoj mi vazda krv sirit s tojom ukopnom robom!!.I ,deder metni ta dva odila i dikoju košulju u ormar!Nemojder da jopet prigluneš!.”
Babu je Bog obdarijo sa onim metaforama,izekama i besidama s kojima bi ona priču završila “slegni se ćako da te i garov priskoči” a undan jopet po svom.Kad se ukopna roba jopet lipo ugrijala, polako šnjom u sanduk, istim redom a na dnu, u maramicu i kartu dvi zamotane zubne proteze. Između jopet dikoja jabuka, svete sličice, špijodice i pribadače,vezene krpe s kojima su se umotavale pokojniku ruke i stotinu drugi stvari. Uvik su tu bili i posebni ‘činaši( krunice) za ukopa. Bozavci, opleteni prije drugog svickog rata, već su bili dobro požutili ka i perlon košulje, kupljene sridinom 60- ih u Austriji, al’ ko te pita. Blago je blago i nesvatljivo je nama koji se tliko prisvlačimo svaki dan i kupamo”ka da smo bili u vršaju”( rekla bi baba).
U toj škrinji su bile dvi crno-bile slike iz didovih momački’ dana, u vojničkoj odori ali samo do pasa i brez kape. Slike su izblidile tako da se ne vidi kojoj je vojsci did služijo( cila mladost mu je bila crna …) a za te slike on nije ni zna, jer je nji baba zakopala Bog zna di, pa su priživile i udbaška pritresanja.Da je did zna da nisu uništene , neb’ se baba lipo provela. Njega su po povratku s robije zacidila i isplašala privođenja i saslušavanja , tako da ni ta babina škrinja neb’ priživila da je zna.
Bile su tu i slike njijove dice iz mladosti, potlje i unuka. Našlo se tu još kutijica sa pulama,( dikoja s didove vojničke odore)mrđalicama i sedefima, kojima su se ukrašavale košulje i kapice od narodne nošnje i stotinu sitnica kojima ka dite ne znado značenja.
Ova slika babinog šarenila, probudi stotine drugih sličica iz ditinjstva i života sa didim i babom.
Svih ovih 20 godina i ja ponovim neke svoje rituale.
Kad god dođem u rodnu kuću, iskradem se u didovu i babinu sobu, uzmem stare slike i listam a undan legnem na njijov krevet.Tek tada se suzni očiju prilista cili život. Soba još ima isti miris.N a zidu su još iste crno- bile slike ,isti stolnjak na didovom stoliću. Njegova kutija s duvanom i “vajerscag” nisu više tu. Ne stoji ni tegla s medom kojim se sladijo svako jutro i ličijo astmu. Ipak ja sve to vidim. U ormaru su još neke njegove sitnice. Jedna čakija i vojnički remen su ga nadživili.
Na babinoj strani vidim škrinju , činaše , šćap i šudar. Vidim svete sličice zapete zajedno sa slikama njezine dice.Njih dvoje, did i baba su davno otišli Bogu na istinu. Did ode čudo prije babe pa je ona jopet više zanj’ molila. Oni su bili ljudi koji su nas strogo odgojilii, te sam i ja taka kakva jesam. Oni su bili nesavršeni kao i mi alli su nam dali sve što su znali i mogli.Na svemu im fala a najviše na svakodnevnoj molitvi po kojoj živimo i danas.
Baba je tliko molila,da je svaka stota molitva za me’ prijonula,bilo bi mi dosta.
Neka ji Gospodin nagradi !Neka bude milostiv i velikodušan.Neka jim u pravednost uračuna svu proživljenu muku.Počivali u miru Gospodnjem!
Dio njih je u meni,možda u većoj miri nego sam i svjesna.
O drugim uspomenama ćemo neki drugi put.
Piše : Danijela Dana Perković
