KUĆO STARA
Kućo stara od kamena tvrda,
što te krase krševita brda,
kao da si zidana od zlata,
zašto su ti zatvorena vrata.
Dok su bili živi otac, majka
mila
i vrata su otvorena bila,
kad sklopiše oni oči svoje
i svjetlo se ugasilo tvoje.
U dvorištu ne miriše ruža,
svud se po njem samo korov
pruža,
sad te peru kiše i oluje,
cvrkut ptica više se ne čuje.
Iz dimnjaka više dima nema,
odavno je vatra ugašena,
od tih slika samo srce zebe
i poskok je usamljen kraj tebe.
Tugo teška, moja kućo stara,
tvoja slika moju dušu para,
ja te takvu gledati ne mogu,
vraćam ti se, hvala dragom
Bogu.
Katarina Zovko Ištuk
24. 06. 2018.
- Oglas -
