Neka, neka…!
Nema ga ko ne zna da je vaktile, dok se ono još muškadija ne biše razašla po buštelama u Njemačkoj, zaraditi koju paru, kakva je neimašćiña vladala u našim krajevima.
I da su dica bila željnija “slatkarije”, nego Boga vidit.
Poslin rata, jedva bi se i kruva napripravilo čeljadim, moj sinko!
Slatkarija tako biše nešto jednako čarobno koliko i nedostižno.
O blagdanima po koja kocka šećera, tvrdi rogač, šaka lišnjaka…ako i to.
Ni naredna se generacija nije baš vele “nadojila bombona”.
Tada su, naime, postojali samo izrazito tvrdi bomboni koji se nisu grizli, nego “dojili” (cuclali).
Ne samo zbog tvrdoće, nego najviše zato da se, što je moguće duže, uživa u božanskom okusu slatkoga.
Kad se jednom bombon skroz “podoji”, spavši na tanku, providnu pločicu, dite bi se nekako osjećaolo kao…kako bi ti rekla…
Kao gubitnik.
A, koliko bi samo puta, sa strepnjom, vadili bombon na dlan da provjere koliko ga još ima i koliko dugo bi još mogao izdurat u ustima.
Pa, kad vide da se dobrano istanjijo, priko lica bi im zatitrala neka tamna sjenka žalovanja.
Toliko je želja za slatkarijom morila tu sritnu drčajinu.
Jedne prigode, na sahrani neke babe, skupila se čeljad, kako to već biva…
Došla i rodbina iz Slavonije, koja je, po imućstvu, nešto bolje stajala od ovih na rodnoj grudi, pa bi se uvik štogod donilo; između ostalog i kolača, tada još nepoznatih u naškim obiteljima.
Tako biše i ovaj put.
Kada je mališan išetao prid okupljene prijatelje, sa zamamnim kolačem u ruci, svi su najprije sa distance piljili, a onda, jedan po jedan, naizmjenice, stadoše mamiti da i njima dadne zera.
U okolnostima, kad takvo što imaš priliku kušati jednom, ili ni jednom u životu, samo se još naivno dite moglo nadati kakvom milosrđu, tim više što ih nitko od starijih nije na to poticao.
Naprotiv.
Najčešće bi im se pripelilo da “ni slučajno”, nije kome dilijo, ili ih se, naprosto, nije pušćalo “prikuću” dok sve ne poj’du.
Uostalom…ona poznata da prilika čini lopova, vridi i za velikodušnost.
Lako je biti široke ruke kad obiluješ, ali da te vidimo kad si i sam u stisci.
Najskoli dica.
Kakva te nesebičnost!
Mamili tako, sritnjaci, mamili…džabe ti!
Kad više nije znao kako bi više mamio, jedan od njih; nauporniji, ozbiljno se zapriti: “Neka, neka…umr’će i moja baba!”
Živa istina, kažu…
Sad, je li ili nije, Bog te pitaj!
