Naslovnica Hercegovački običaji i tradicija Biralo me: Lugova primceza

Biralo me: Lugova primceza

– Pričaj mi sad, baba, o Pepeljugi.
– A?
– Pepeljuga…ona, ona…što je…ma znaš već…bila pored pepela, pa bila ona zla maćeha…pa, pa…
– Mo, ne znan ti ja tojo, bona, jes’ rekla da’š me se okanit’ više s tojim iskonicom…
– Molim te, mo-olim te, baba, samo još tu.
– O primcezi što je bila izbrljana lugom i’šporeta, a?
– Aha…i onda, onda je doš’o princ i te njene sestre nisu bile dobre i… i cipalicu izgubila…
– Aha…aha…čekajder da se sitim…
– Jesi se sitila?
– Evo, ‘vako ti je to bilo…
***
Ta pomajka je bila živa višćica, a take joj i ‘ćeri, a pastorka, toja brimceza, bila dobra i kršnaaa…mo neda se opisat’…stat’ pa gledat’.
A, te polu-sestre grdne ki konjska smrt.
I kad je nališ’o momak…
– Je l’ princ?
– Ja, ja… undak su toju kršnu nagarili lugom. Tako da i ona, kotamađoje, bidne gadna.
Al, momče, vidi da je to čađa, pa pita što je se nagarila.
Ona ništa slegne ramenim. ‘Vako…
Stidna bila skroz…k’o dobro čeljade, nu..
A, i ne smi’ reć o’ toje višćice, pomajke…
– Od maćehe?
– Ja, ja…to je pomajka.
I štajti bit…kaže momak, ajti se lipo umij, dok ja drmnem jednu rakiju…
Kad one svetri u krivljavinu…nedaju joj da se umije.
– Zašto?
– Čućeš. Kaže momak, što branite da se umije; kažu; “nako”.
Momak se zadevetijo…’nako staj’o i gleda.
Dojder ti, veli, ‘amo!
Dođe ona, a on popljuvači zera maramicu i istrluza joj garu s obraza.
– Princ?
– Ja, ja.
Ove tamoke javuču, skriče, pcuju…džabe..
Obrisa on sve i vidi ćusta cura, nema šta… rumena ki jabuka, et. Mo, imaš ti šta vidit’, et.
I ništa…rišijo je on ženit’.
Kad skočiše ove tri ki brački vukovi.
Nedaju i gotovo.
“Mo, tiš mi zabranit’, jel!”, zbrecne se ona na njizi…
– Pepeljuga?
– Ma, ja…toja lugova. One kidisale na nju… “Neš se udavat’ priko nas i šlus!”.
One bona, bile starije, a gadne o’sebe i tako njojzi nedaju, tamađoje prikoreda. Nedaju, pa nedaju…
– Zašto?
– Zato što su pogrde, nu… Krivo in što je lišpa od njizi, et. Rada bi se one dočepat’ tojog momka.
– Princa?
– Mo, ja…đatodnijo brinca!
I drž nedaj; povuci potegni, kad…
Banu ćaća o’toga momka.
Visok, moja stro, aran, životan, crne brčine…mo, sve brate kršno…
Pita on šta je…kakva vas skrika stoji…
Kaže mu sin, tako i tako…
Pogleda on ove tri, ‘nako, mrko napopriko…
One se nakostrušile…
Šute.
Kaže on lugovoj: “O’š poć’ za mog sina?”.
Ka’e ona: Što neb’
“Pa, daj da ti, undak, pripucam!”
Lati je on za ruku i plesnu po dlanu. Sve odzvoni kako je žest pripucn’o…
– Iz pištolja?
– Ma, kakav pištolj, bona…
‘Nako dlan o’ dlan…
Tako se pripucava kad se kogod zaruči. Čestita im se, nu…
To se zove pripucavanje.
I et…
– Jesu se oženili?
– Misusovo…jašta već oženili. Taneće niko prezveze pripucavat’, nu…
Eto ti…
Ona vrcila, a njizi tri se gložđale od muke i et…
(duga šutnja)
– A, di je cipalica?
– Ujmoca…kakva te sad cipalica?
– Od Pepeljugeee! Što je izgubila…
– Mo, kakva cipalica, Bog s tebon…
Bila, bona, zima, božićno vrime…diš u cipalom po snigu, nu…
– Pa, u čemu je onda bila?
– U čizman, jaučem drugom.
Snig zarupijo do kolina, kažu…jedva se verali kroz usku prtinu, nu..
– Onda je izgubila čizmu, a?
– Mo, kako će, bona, izgubit čizmu, de…tanije manita.
Po toj ciči zimi, jedva joj nekako izuli s nogu…troje njizi potezalo, bona…
(šutnja)
– A, mater kaže da je bila cipalica.
– Mater?!
A, kokad joj je ona držala sviću, pa zna. Ne zna ona ni ‘ko joj glavu nosa, netal… Pundak, eto, nek’ ti ona priča, kad zna.
– Kad neće.
– Eto vi’š… A, ja ti lipo ispričam i undak jopet nevalja, a?
– Valja…
– Ajde de… I sad dosta toji iskonica.
Iđemder reć još jednu krunicu, nisan, valan, ojutra, et…

Nada Beljan/Biralo.me/Tomislavcity