Naslovnica Hercegovački običaji i tradicija Biralo me: Megdan Davida i Golijata na Kalemegdanu

Biralo me: Megdan Davida i Golijata na Kalemegdanu

Kako se biše i zarekla, ošla baba u Sarajevo, na misu “za pokojnog čovika”.
Bir je sišla s “pruge” digla lipo taksu i vrcon na misu.
Kad prid katedralom…”pusta svitina se natiskala, sve jedan drugom vise na vratu.”, priča uzbuđeno.
“Mo, reko’, otkalen ‘vlika mraka, slobodbože…pa je su rekli da ne smi bit čudo čeljadi, a nu ovo…
Imade ji, vala, ijadu, i više…
Pusta dreka, pusta skrika… Ujmeocaisina…!
Ko da su na pijaci, a ne pri’ crkvom, et.
A, toji me taksist izbacijo daleko o’crkve, pa se morado’ tiskat i turat…
Nemeš se, bona, probit od puste svitine.
Pa, kakav je, reko’, to narod, kakva li pobožnost, ccc…
Po svojoj nesr’ći, upitaću, reko’, jednog da vidin jel svi čekaju za misu ili…
Kad…
Samo što upita’ tojog nekog čovika: ‘Jeste, reko’, svi tutek za Bleburg?’…
Kad puče pusta skrika, beštima, lava, pcovka…
Ojmissovo ti bilo, reko’, pa, koji je đava sad…?!
Kad…jedan ti se glavonja iskeljijo i ‘nako mi se unese u oči…
Ma, gadan ki lopov!
A, glava takačka!
(pokazuje rukama neprirodno veliki obim)
Na čelu mu crljena zvizda, a u rukom Titina slika.
Noge mi se o’sikoše!
Reko’, misusovo, da mi se slučajno ne klapi, od umora…
Ili da nisan skrenula s pameti, ne daj Bože, šta li…
Ustravila se, vala, veda nako…
Od kud, reko’ sad, šugovi Tito, bo’gasmejo…
Od kud zvizda, od kud ovi gadonja, bo’gasmejo…
I šta me je se svrzo, đa’ mu sriću…?!
Kad…štajti bit…
Iskolačijo ti on oči na me, ki brački vuk, pa viče, ‘nako, cjenički:
“Da nis’ malko okasnila, baba, a? Jedno sedamdesetak godina, a?”
Mo, reko, troćaćin te…, pa nemere se isan od vas proverat…kako neću okasnit ka’ste se sjatili tute, ki ovce na solilo…
Počeće mi misa, bolon, prti mi s puta!
– Misa, a?! Misa!
– Ja, misa…za čovika mi, pokoj mu duši…i za sve naše.
– Za čovika, a?!
– Ja, za pokojnog čovika, jazakog bi ti…?!
– Ustaša, a…!
– Jok…partizan! – odbrusi baba ljutito i gadljivo, povisivši ton, kako to odvika čini kad ne’ko postavi prikoviše glupavo pitanje. – Eto, sve noso ‘vako Titinu sliku, ko i ti…pu…rđo, s rđom! Sramijo se ti svog osinja! Šejtane s šejtanom!
Tu ga baba muški gurnu, pa odlučno pruži korak kroz urlajuću gomilu…
“Okasniću, zbog tebe, na misu, đatodnijo gadna!”, dobaci mu prijetećim tonom.
Jaran, s Titinom slikom u naručju i zaoglavljen JU-zastavom, prenerazijo se i skroz-naskroz smeo, prid tako sitnom, a tako drčnom, babom, ko kakvo drle prid pratrom.
Ko da mu se jezik zavezo.
Samo ziva i drelji u nju.
“A, ima u njem, lažno je reć, tri metra priko leđa…ćorila ako te lažen!”, dodaje dočaravajući taj čudni sraz “Davida i Golijata”.
“Mo, nisan ti, seko, ni skontala šta je reć na stvari, dok nisan kašnje čula.
Nit san mogla zamislit da još imade takizi ludonja koji još nosaju Titinu sliku, pu… Ubij me ako jesan!, et!
Eee, reko’, blago si ga tebi, baba moja…!
Bolje da nisi ni išla, pa da i ne doznaš čega sve na svitu ima…
“Mo, nimi je ža! Jok! Baš mi je bilo lipo… Lipo se pomolila, lipo vidila našegar kardinala, Bog mu da lipo zdravlje, i nimi je ža, a-a…kakvi ža!
Nekako mi baš lašnje pri duši, et.”

Biralo me