Smrklo se lice Čabulje. Ona mu je gornja polovica u magli, kao kad baku Martu boli glava, pa na čelo smakne svoj bijeli rubac, a donja polovica je sva nekako kao uznemirena, kao kad čovjeka boli zub. I propada snijeg. Nikola navlači svoje klašnjave gaće, oblači debele poplete koje mu je tetka Jela čuvajući ovce isplela, navlači jelek i ogrće se vunenom kabanicom koju čobani nose kad će kiša ili neko nevrijeme.
– Djed Marijan je sinoć rekao da se iza molitve dobro navučen.
Molitva je završila, popila se topla varenika, a tetka Jela mu je u kajmak umiješala šećer, pa mu to sve namazala na dobru krišku lijepog kruha ispod sača.
– Djed je rekao da ćemo ići usić badnjake. Čuo sam ja za badnjake, ali ne znam još dobro što su i za što služe. Sad ću djeda sve ispitati.
Izišao je iz tavana velike štale. Blago nisu puštali, ostalo je u štali, jer dan nije ni malo lijep. A i postoji velika opasnost od vukova. Oni uvijek dolaze u ovakva vremena, puna magle. Zato ljudi takva vremena i zovu „vučja vrimena“. Zele stoji pred kućnim vratima i maše repom. Čeka djeda. I evo, djed izlazi. Zabacuje na rame pušku, a u ruci nosi sjekiru. To je ona s kojom on jedini cijepa. Oštra kao sablja.
– Nikola, oćemo li?!
– Oćemo, djede!
Krenuli su uz padinu Čabulje odmah iznad kuće. Strma je i teška za hod. Nakon nekog su se vremena zaustavili. Nikola ne zna što ne idu dalje, ali kad je vidio djeda da se zadihao, i da mu je lice pocrvenilo, bilo mu je jasno da se djed mora odmoriti i uhvatiti zraka. I krenuli su, laganim, ali sigurnim korakom. Već su počeli zalaziti u hrastik.
– Ovdje, Nikola, rastu badnji rasti.
– Kakvi rasti?!
– Rasti koje sičemo za badnjake.
– A badnjak, djede, što je to …
– Pa zar ne znaš, već ti je čes godina?!
– Ne znan dobro… Ja kad ćaću pitan, bilo što, on me samo miluje i milo me gleda. Jednom mi je reka da matere pitan, a onda se ukočijo i zamro, i suze su mu udarile …
– Ruža je umrla, pokoj joj duši lipoj i dobroj. E vidiš, Ivan, tvoj ćaća, on ne voli puno zborit, i on nikon ne želi objašnjavat. On radije to san učini. Ja, tako je to.
– Ali me on voli, kako kaže, ko zenicu oka svog.
– Znan. Badnjak, Nikola, to je drvo od rasta. Ne velikog, već mladog rasta. Ono da ga šakom moreš obuvatit. I badnjak, je oko metar dug, koliko da se morelipo na ognjište stavit …
– I na svakon se ureže križ …
– Tako je, junače, i moraju biti tri badnjaka. Za Oca i Sina i Duha Svetoga. Presveto trojstvo, slava ga i milost.
– I badnjaci se prislone uz kućna vrata, djede ..
– Jes, i čeka se večer na Badnji dan.
– A na Badnji se dan posti i žežinja. Ne smi se omrsit …
– Tako je, oko didovo.
– I onda se navečer unosi u kuću jedan po jedan.
– To je meni lani bilo lipo, sićan se, samo mi je ža bilo ćaće, plaka je …
– Za Ružom, ženom, tvojom mamom.
– I Vranjkinom.
– Ja. Kako ne bi plaka.
– A, djede, kakva je bila moja mater?!
– Ko vila planinkinja …
– Lipa …
– Ne pitaj … i poštovana, moj Nikola.
– Što to znači!
– Ma volila je svu čeljad ko sebe. Poštivala, pomagala, svetila sama uradit.
– Što je dide, ona umrla?!
– Tako je Bog tio.
– I baš kad je mene rađala. Volio bi da se nisam rodio, a da mi je mater živa.
– A ona je, Nikola, svoj život za tebe dala. Umrla je da nam ti živiš, razumiš, sokole moj?!
– Ne razumin, volio bi da mi je mater živa …
Ode Nikola nekoliko koraka dalje, i okrenu se u stranu. Djed vidi da je tužan i da plače.
– Svaki on razgovor svrne na mater. I kad o njoj priča, uvik misli da je on kriv što je ona umrla, i počne plakati.
Razmišlja djed u sebi trenutak, te će Nikoli:
– E čuješ, Nikola, tebe je sić badnjake ove godine.
Nikola se ukoči, briše oči rukama, te se okrenu djedu:
– Mene?!
Rekao je to tako glasno, da je Zele poskočio i pogledao na sve strane.
– Jes. Evo sikira i proberi rast.
Nikola ponosno uze sikiru u lijevu ruku, jer je bio lijevak.
– I mater mu je sve radila livom rukom. Otišo na nju skroz …
Sinu djedu, te predloži Nikole jedan hrast. Djed mu objasni, ali je Nikola već cijepao drva kod kuće, te je bio jako vješt. S dva poteza odsječe hrast, te drugi i treći. Još su malo sjeli, te će djed:
– Amo nazad, sve je ladnije, a valja i badnjake sad okresat, uljudit i križeve urizat.
Badnjaci su stajali pred vratima vagona. Noć je sigurno padala, zvijezda na nebu nije bilo. Padao je snijeg. Čeljad u kući moli Boga, posebnu večenju molitvu za Badnjak. U bronzinu, onom najvećem se kuva kiseli kupus sa suhim mesom. Miriše to cijeli dan prije i cijeli Badnjak, a ne smiješ se do iza ponoća omrsiti.
Uto neko pokuca na vrata vagona. Čeljad se uznemiri, ali nastaviše molit. Marta je priporučivala posebne priporuke za Badnji dan. Znala je sve naizust. Ustade se Ivan, te otvori vrata. Na vratima je stajao fra Karlo. Sva se čeljad ustade. Fratar uđe u kuću, ispusti habit ispod kabanice, koja je bila sva bijela od snijega. Dade čeljadi znak da nastave molitvu, i on sjede do Čalije. Kad svrši molitva, fratar pogleda po svoj čeljadi, pa će nekim svečanim glasom:
– Bio sam tu nad bonikom, Meštruša nije nešto najbolje, providio sam je, pa kažem odo do Čalijine čeljadi. A od Uskrsa sam osta dužan nešto mom Nikoli.
Nikola su i Vranjka sjedili uz tetkicu Jelu na velikom otesanom bukovom trupu uza zid do ognjišta. Bili su kao malo toplo gnijezdo. Nikola se ustade i pođe fratru. Fratar mu pruži ruku, a Nikola je primi s obje svoje ručice. Djed Marijan povika:
– Nikola, ljubi pratru ruku!
I Nikola je poljubi i pogleda u fratra.
– Mi smo se za Uskrs prid crkvom Podjelom tucali …
– I ti si mi svojim pronoskom stuka moje jaje.
– To je bilo mamino jaje …
Stuži se Nikola opet, te pođe ćaći Ivanu u krilo. A župnik nešto kopapo rukavu, te izvadi jedan zamotuljak.
– Nikola, evo ti za Božić jedne očenaše!
Nikola s opet vrati fratru i uze prelijepu krunicu:
– Nu, Vranjke, jesu lipi.
– I Vranjki san ponijo.
Djeca su se divila očenašima, a fratar se pozdravi s Marijanom i ostalom čeljadi, te im zaželi čestit Badnjak i Božić:
– Na dobro van došla badnja večer i sutrašnje porođenje Isusovo.
– I s tobom Bog da zajedno.
Svi u glas odgovoriše.
– Odo ja čeljadi, i meni je Badnji dan, a i moram se pripravit za ponoćku. Do crkve ima poić, a snig pada.
Ispratiše fratra, a Marijan se svečano podiže te će čeljadi:
– Vrime je badnjake unosit. Ove će vučljive 1908. godine prvi put u našoj vamiliji badnjak unosit naš Nikola. I to prvi badnjak.
– Nikola znaš li kako ćeš?!
Nikola dotrča ocu Ivanu pa mu šapnu:
– Sve me naučila tetka Jela. Ne boj se. Neću te osramotit.
Autor: fra Ante Marić | Naša ognjišta
