Rodice doktorice, pomagaj ako Boga znadeš! – jauče S. ulazeći u seosku ambulantu kajo da se uskoro treba poroditi.
– Uđite u ordinaciju. Sestro, nađite njegov karton.
– Gdje vas boli?
– Dol’ me boli, da izvinete.
– Sjedite.
– Otkad su počele tegobe?
– Otkako sam im’o kontakt s onom kravetinom. Joj, šta mi je napravila… Jedva ‘odam.
– Molim Vas, saberite se i birajte riječi.
– Pa ja sam riječi probr’o, kravetina nego šta!
– Pa otkud Vi, takav gospodin, sa kravetinom? – frknu doktorica.
– Joj i tebe, rodice doktorice. Mor’o sam, da izvinete, zadovoljit’ svoje osnovne, ljudske potrebe. Boli me, oči ispadaju, pomagaj, živa bila.
– Sad ću ja Vama napisati uputnicu.
– A da se ja skinem da ga malo pogledaš?
– Nema potrebe!
– Jeste l’ sigurni? Pa zar nećete makar malo bacit’ oko?
– Neću. Evo Vam uputnica.
Uputi doktorica komšiju S. na urološku kliniku. Predao knjižicu i čekao dva i po sata da ga prime. Kada je ušao u ordinaciju bio je blijed k’o krpa i jaukao je na sva zvona.
– Rođo doktore – drekao je – sijeci ga ako treba, ja ovo više ne mogu durat’.
– Polako, smirite se. Da vidimo gdje gori.
– Dol’, da izvinete, i gori i boli i oteklo…
– Koliko dugo osjećate tegobe?
– Ima nekoliko sati. Da se skinem?
– Nema potrebe. Sad ću Vam dati uputnice da uradite sutra rano ujutro nalaz krvi i bris mokraćne cijevi…
– Pa zar je moguće da ga ni Vi nećete pogledat’?
– Kad budu nalazi, onda ćemo vidjeti ima li potrebe za pregledom.
– Ma ja, bolan, vakav ne mogu snić’ niz one stepenice. Jadan ne bio, vidiš da jedva ‘odam.
– Kad ste ‘odali gdje ne treba niste mislili da će do ovoga doći?
– Ma ja sam to iz nužde mor’o. Da sam znao da će mi se ovo desit’, bragno bi se one kravetine na vrijeme, al’ da insan zna đe će vrat slomit’, ne bi anam ni iš’o.
– Evo Vama uputnice, izvadite krv, pa se naručite na pregled.
S. jedva dođe do vrata i taman da zazine doviđenja, sjeti se da nešto pita.
– Rođo doktore, more još jedno medecinsko pitanje koje me žulja?
– Koje?
– Što su me tebi poslali? Ja sam kont’o da ću na ortopediju.
– Na ortopediji su lomovi.
– Pa ja i imam osjećaj da su mi nožni prsti polomljeni. Krava mi, doktore, stala na nogu jutros i sve mi prste zgnječila. Stopalo mi k’o samun naraslo, a niko neće ni da ga pogleda.
– Vratite te i skinite patiku.
Skide S. patiku, a stopalo ugnječeno pošteno, crni se.
– Pa, čovječe, ko te posla meni?
– Moja doktorica. Nije ga, da izvinete, ni pogledala. Samo urologu i tačka. Ja joj pokuš’o objasnit’ da mi je kravetina, i to ne obična već simentalka, stala na nogu, al’ džaba. Ona na pomen riječi krava izbeči oči i napade me. Pokuš’o samo joj objasnit’ da komšiji koji ima gripu izvodim kravu na ispašu i dajem joj vode, a to sve radim da bi zadovoljio najosnovnije potrebe – potrebe da metnem koji dinar u džep i da tim dinarom sebi kupim piva i cigara, al’ džaba, samo urolog i urolog.
Komšiji S. su bila slomljena dva prsta na nozi, stopalo ugnječeno i dvije je sedmice morao stavljati led. Nakon dvije sedmice se ponovo obreo u ambulanti, trebale mu uputnice, a doktorica se uhvatila za glavu kada se sve rasplelo.
– Rek’o sam ja tebi, rodice doktorice, da me, da izvinete, dol’ boli, a ti nako prema meni, neka te neka. Vi ste na kravinoj strani bili, a ne na mojoj, a ja sam unesrećeni.
– Pa mogli ste lijepo objasniti, a ne onako.
– Pa đe stopalo ako nije dol’? Kako da kravu nazovem ako ne kravom? Kako da zaradu nazovem ako ne osnovnom, ljudskom potrebom, jer đe insan dospio bez para, đe? E, sad, na šta si ti mislila, to je do tebe. Ja sam sve objasnio i više nego odlično.
Piše: Ivona Grgić
