10 C
Mostar
Ponedjeljak, 19 travnja, 2021

Hercegovačka priča iz davnina: Ne smi’š uvik ni reć’ ono šta znaš, to te more ubit’

Znaš, od nas sestara, ja san bila najmlađa, od nas pet. Samo je brat bija mlađi od mene. I kako su moje sestre krećale u školu tako bi učile čitat’, i tablicu množenja, i nekakve pismice za školu. I dok je svaka sestra tako išla u školu, ja bi š njon učila. I ja san sve to znala dok još nisan krenila u prvi razred, jerbo san to brzo upijala, ko spužva. A kad san krenila u školu, bilo mi je dosadno jer san to sve već znala. Drugi nisu znali ni slova, a ja znala i čitat’ i pisat’, i tablicu množenja, a to se učilo tek u trećen razredu. I kad bi učitelj nešto pita’, ja bi uvik digla ruku. Tako je on nakon nekog vrimena vidija da ja sve znan, pa me nije tija pitat’ tako da i druga dica mogu naučit’, a ne da samo ja govorin. A ja se naljutila na učitelja.

I jednon kad je on pita’ nekoga nešto iz tablice množenja, ne mogu se sitit’ šta, ja ni pet ni šest, nego viknen odgovor iz svega glasa. A učitelj jami šipku i da mi deset šiba. Ma nisu mene bolile šibe koliko me bolilo to što učitelj nikad mene nije tija pitat’. I nije to ni zadnji put da san dobila šibe, nekad bi ja baš iz inata rekla odgovor. A učitelj bi se skočija sa svog mista i da deset šiba. Eto, tako ti je to bilo. Ne smi’š uvik ni reć’ ono šta znaš, to te more ubit’. Ne smi’ se pravit’ pametan, već budi ponizan, a ako te neko nešto pita, fino mu reci. Ne govori se džaba da je šutnja zlato, moja ‘ćeri.

Kazivačica Stojka (Marko Dragić)

Priče kroz Mostar i Hercegovinu

Najnovije:

spot_img