Ta, nisam ćuko, kruv ti ćaćin!
– I…oš li da se malo provozikamo po selu?
– Na traktoru?
– Zetor…što…?!
– Ništa nisan rekla, bolon!
– Pa, jel’ oš, unda?
– Samo ako stavimo maske.
– Maske?!
– Ee…virus je.
– Da stavin onu brnjicu na njušku, ko ćuko, bora ti… to oš?!
– C…virus je, bolan, mora se…
– Kruva mi ćaćina, ne bi ono natakarijo na sebe, da me cila Titina vojska gonja s puškama…plus Boško Buva s bombama!
– C…mora se, bolon.
– Mora kruv ćaćin! Ja ga ne noso brnjicu na nosu! Kom se sviđa, nek nosa. I bez mene!
– Virus je, bolone!
– Virus ti ćaćin, štas’ se toliko svezala virusa! Virus, te virus!
– C…
– Pa, ima li u Boga išta oslin virusa?! O čem god potraš, ona otra na virus…
– C…a, jes’ti čudnovat!
– Ja?! Ja, čudnovat?! Ja?!
– Pa, jesi.
– Eto, ka’san čudnovat, ti nađi boljeg!
– C…et’, vidiš…
– Enti virus ćaćin i ko ga prvi spomenu! Pope mi se ti š njim na vr’ glave!
– C…baš si neki…
(Bespomoćno širi ruke)
– Eto ti, na…!
– Pa, ja.
(Vrti glavom i uvrijeđeno odlazi.
Ona isplazi jezik za njim, kao dica koja se, u nedostatku boljeg oružja u svađi, stanu beljiti jedni drugima)
