Mi sredovječni muškarci nakon blagdana i prvenstava u nogometu znamo se malo otisnuti u trening, više hodanje nego trčanje. Kao, izgubiti koje kilo nakon uskrsnih jaja i mladoga luka. I tako ja i moj prijatelj otisnuli se na popularnu Trimušu ( mostarsku trim stazu).
Šetamo i sretnemo dvoje mladih, oboje u crno odjeveni. Kad smo mi bili mladi ti “crni” nisu bili baš na glasu. Oblačimo i sada crno da izgledamo mršavije, ali njih dvoje crno i bez viška kilograma. Ona na mobitelu igra igrice, a on pokušava staviti joj ruku oko struka. Hoće ili neće. Malo proradila ” hrabrost ili stid” i na naše razočaranje ne stavi ruku oko njezinog struka. Možda i bolje, taman je izgubila život u igrici na mobitelu, vidimo nervozna.
Podsjeti me to na moju prvu simpatiju. Osnovna škola, igrao sam nogomet,i više nego dobro. Ta nismo igrali igrica. I zabijao golove, driblao ove malo slabije, malo se i folirao. Reče mi prijatelj kako iz njegovog razreda pita za mene, sviđam joj se. Ma šta bolan? Ja osmi razred, ona sedmi. I skupim hrabrosti i pitam je ” Hoćeš li poći sa mnom?” Pristade.
Izašli smo nekoliko puta, šetali, zaljubio se prvi put. Ni lopte nisam mogao igrati. Imam problem. Ne znam se ljubiti. Pitam starijeg brata kako se ljubi? Reče mi stavi kliker u manju čašu i gonjaj ga jezikom. Gonjao, gonjao i više nego loptu, ali nemam hrabrosti. Rastajemo se nakon šetnje, hoću ili neću poljubiti, uvijek pobijedi ono ” NEĆU”. Nakon 14 dana hodanja, ona mi uvali korpu. I ja bi se sam ostavio, nisam poljubio curu 14 dana, šta ću joj.
Vraćamo se na Trimušu. Šetamo ja i moj prijatelj dalje, onaj što me upoznao s onom curom iz sedmog razreda,s amo me on nije ostavio ( kao prijatelja) za razliku od nje. Basket se igra na novom terenu na Trimuši. Mladi momci igraju, i mi stali nekoliko minuta, nitko faula ne zovnu. Sjećam se kada sam igrao ( mada je nogomet moj sport) i gledao poznate basketaše na Vojničkom igralištu, faula je bilo i kad ih nije bilo. Jedan basket do 11 trajao bi sat vremena ,a ovdje utakmica završi za 10 minuta.
Nastavimo šetati, kad parkić za djecu. Hvala Bogu još je opstao, nije urušen. Djeca na toboganima i klackalicama, bake, tate ili mame nadgledaju. Neka ih, nek nisu u kući, to je naša budućnost. Mi smo se malo drugačije igrali, nismo imali baš takvu ponudu, ali nek se djeca igraju. U glavi kontam, vremena se mijenjaju jel’ da? I kad smo završavali ovaj krug,sretosmo opet ono dvoje mladih, kad njegova ruka oko njezinog struka. Sretan on, sretna i nas dvojica! Skupio je hrabrosti za razliku od mene!
