Narodno kazivanje iz Zapadne Hercegovine
MISTERIJA SPETENE KONJSKE GRIVE
Prije puno godina, dok san ja još bila tako mlada k’o i ti sad, imali smo mi nekoliko konja. U to vrime konji su valjali ko prevoz, ko traktor, i ko zna šta još. Ma bez konja nisi moga’. Imali smo mi nekoliko nji’, ali nama dici je uvik bija najdraži jedan, Dorot se zva’. I danas se sićan kako mu se dlaka sjajila na suncu, bija je kafene boje. Onako cili umiljat i drag, moga’ si ga češljat’ i mazit’ koliko ‘oćeš, ne bi se on ni pomaka’, a i volija je nas dicu, mogli bi s njin povazdan bit’, i ne bi nan dosadilo kako je to bija dobar konj. Nekad bi ga mi vodili na livadu s ćaćon, da konj malo pro’oda, i onda bi ga zajašili i tako se zabavljali. Ma volili smo ga i gotovo. I šta je čudno oko toga konja, mi bi ga navečer spremili za spavanje, iščešljali mu grivu duž leđa, a ujutru ko da ništa nisi radija, kosa se dočeka spletena. I kako to, nama nikad nije ni bilo jasno. ‘Ko je to radija ni dan danas se ne zna. Neki govore da su to vile, drugi opet govore da to konji jedan drugon pletu. I tako smo nas par dice se skupilo i mi smo ’tili ostat’ spavat’ kraj konja da vidimo kako se to sve dešava. I mi smo se smistili kraj konja u štalu, i legli. Bili smo još mali, pa smo zaspali čin smo legli, još onako umorni od tog dana i obaveza. Ujutru smo se probudili, konju opet spletena griva. I eto, svašta su ljudi novo izmislili i našli, svakakve novotarije, išli su na Misec, zvizda milijun otkrili, svakakvi’ čudesa, ali ni’ko nikad nije sazna ‘ko to plete konjima grivu priko noći.
Marko Dragić, Poetika i povijest HR usmene književnosti
