Naslovnica Hercegovački običaji i tradicija Od rata među selima zbog djevojaka do kozmopolitizma u Hercegovini

Od rata među selima zbog djevojaka do kozmopolitizma u Hercegovini

KAKO SE KOZMOPOLITIZAM USELIO U GORNJU DRENAVU
Moja je prababa iz Podbilice od Čula. Od kad je svita i vika, Čule se nisu mogle podnit sa Ivićima i Greljama iz Gornje Drenave, sve zbog ono malo škrte ispaše na „ničevini“, koja dili dva sela. Ko zna koliko je glava razbijeno oštrim stinama i sa ove i sa one strane, koliko bubetaka na leđima čobančad kući donila, a i džandarija je imala posla sa momcima za vrime kakve svitkovine ili stočnih sajmova, kada su se nožima parali međuse. I di će se to dogoditi da ta moja prababa sve čuvajuć ovce i koze zapadne za oko jednom Grelji, a rođena joj sestra opet nekom Iviću.

Vrime bilo ratno, momaka uritko, što ugrabi vojska, što glad i stradanje, nije se moglo ni birkat ovud hoću, ovud neću. Kako tako, iste se noći ukradoše dvi cure iz Podbilice u Gornju Drenavu. Umal ne izbi rat u ratu, a sve između dva sela, bi vike i galame i žalbi gotov do Kardinala.

Potraja, a onda se i to smiri kad Čulićke počeše rađat Iviće i Grelje, krv se orodi, pa se i sela pomiriše.

Narađalo se dice muške i ženske, neke Bog dao, pa odmah i uzeo, a dosta i ostalo i za gore i za vode i za tora i za oko kuće, za vinograda i njive, puno posla puno vridnih ruku. I pročule se Ivićke i Greljićke uzduž i popriko Ercegovine po lipoti i vridnoći, razudaše se ko na rasprodaji, a moja baba Ruža, zapala čak lipo gori u Hrkače u Široki.

To je bilo prvi put da se neka naša cura tako daleko udala, na ponos i na sriću kuće u koju je zapala. Govorilo se Ruža rukam čini što očim vidi, a kad zapiva suza iz oka i najtvrđem mušku pokapa. Dao Bog u nje lipa imanja i dice ko kolačića, sve je njih moja baba u školu lipo otpremila i muške i ženske što je bilo nečuveno do tada.

I kako se koje znanja dograbi tako i do kruha dođe, moja se mater zaposli u Duhanskoj stanici i tu mog ćaću upozna, udade se za Čolića u Grude. Dvi joj sestre opet navalile oće ko i muški iz sela u Švabiju da pare donose i dvore grade. Smijalo im se selo, a baba ih prekrižila i dala im pare za puta, hajde u svit, krila im dala.

Nisu ni dvi godine prošle dođe starija Ana u selo u mercedesu, a pored nje Vranc, muž joj Švabo pravi pravciti. Ne zna beknut Rvackog, a Ana priča šnjim ko sritna, pa i prevodi šta mu naši govore i šta on njima odgovara. A Vranc vazda u nju gleda ko u Gospin kip, kako ona okom tako on skokom.

Ljubomorne one naše ženetine u selu, kad ih njiovi ljudi nit slušaju nit gledaju više nego i ovce iz tora. A i lipa došla Ana sva namazana u razne boje, nakarminana, nabakamljena, obučena u kotulu usku i kratku, sivaju kolina gola i obla, ko je ne bi gledo.Samo što se Ana vratila u Nimačku, dođe joj sestra Katica sa virenikom Hansom.

Ista priča isto odstojanje. Još se više Hans topi pred Katom valjda dok je ne vinča da je bolje kupi. Napraviše te moje dvi tetke revoluciju međ našim ženama, svaka priti svom domaćinu da će putovnicu vadit i priko crte sebi kruva i muška tražit. Moja mati sve gleda u ćaću popriko i vazda mu nešto zaprdiva te kako Vranc, te kako Hans, tačno čovik iz kože sam izpuza. Ma umre od kapi da ni dahno nije.

I ožali ga mati po redu i zakonu, a onda jednom dođe kući sa kuferom i putovnicom. Strpa ono malo prnja u kufer, nas dicu za ruke pa u babe na čuvanje, a ona lipo u sestara u Vrankvurt. Plačemo nas troje siročića, ništa ona, okamenila srce samo jedan pravac gleda. I ode. Nije je bilo za tri godine, šalje pare i poneko pismo, ali sama ne dolazi.

Ja već orunjavio, brke počeo puštat, ma žute i paperjaste, ali opet muške, kad dođe mati u mercedesu, sa njom novi ćaća, nije Švabo vengo Slovenac ali se tamo u Nimačkoj zagledali. Jože ni lipotom, ni ljudskom ne miriše na mog pokojnog ćaću, ali mati u njeg gleda ko u prikazu, očiju š njeg ne skida. Kupio on nama poklona, dili, meni kupija balun za nogometa, kaže samo ti igraj to se cini u svitu. Te ja tako i poslušo. Ma nije mi škola ni išla, prije metar u prkno, vengo cenat u glavu, a balun driblam ka da je uz nogu mi svezan.

Kad sam napunia osamnestu dođe mater po mene. I ja šnjom u svit. Bogato je moja mati živila s otim Jožom, kuća ko Općinska zgradurna u Širokom, ona vozi merdžovana, Jože vozi merdžovana, kupili i meni čim sam položija šoferski volciku dok se ne podučim dobro. Počmem igrat nogomet u njiovu gradskom timu, lopta me hoće, ka da sam za nju rođen, i hajd tu godinu, te u višu ligu tri godine, kad jednom dođe nekakav budžovan vidim ovi naši sve drhte prid njim, a vazda meni govore pokaži šta znaš.

Ja zapeo, pokaza, a malo me i sreća pratila, kad kažu otkupilo te za Inglešku. I tu igram, pare stiče i popularnost, malo vrimena imam za sebe i za mladost provodit. Ma ne smim ni popit ni izist šta mi se šmiga, sve po propisu. A došlo vrime i za ženske ganjat. Nekako odjednom ih sve prid očima viđam, i sise i guzove vidim ko što prija nisam viđo.

Ellen sam upozna u jednom pabu kad sam posli utakmice slavija sa društvom. Ljudi ja tu lipotu nisam moga odjednom sabit u ova dva oka. Gleda ona u mene i smiška se, zubi joj blistaju, oči ko žive žeravice. Sve u nje na svom mistu, što no se kaže ima i za dvajest prsta a ne za deset privatit. I zaljubim se ko varen i pečen. Oću je ženit.

Pišem ja materi o tom, kaže meni mater dođite na lito u Ercegovinu da vamilija upozna mladu. Mati opet obudovila, veseli Jože iznenada umra, a mati se najzad uselila u dvore koje je napravila u nas u Gornjoj Drenavi, na didovini. Našla mati mir i odmor sa njom i baba već stara, nepokretna.

I Kažem ja mojoj Ellen da ćemo ići u moju Ercegovinu, ona sva sritna, kupuje poklone za vamiliju, vazda pita da nisam koga zaboravija da se ne sramotimo. Ma nisam, ali me neki straj vata šta će mi moji reć za moju curu, da je ko ne uvridi, zna naš svit onako s neba pa u rebra ne birajuć riči. I tako sav u straju dođoh sa mojom Ellen u Gornju Drenavu. Kad smo prid kuću, ja kažem Ellen da me sačeka u autu dok ja prvi uđem da se stari ne pometu preveć, da pripremim situaciju.

Uđem ja, mati pade po meni, sestre, zetovi, nećaci, baba na krevetu leži, a pamet joj još bistra i sve zna moja dobra Ruža.

-A di ti je mlada, lipo moje dite?- pita odma baba.

-A eno je u autu, reko da je ne pripadnemo kad je spopadnemo svi ovako zajedno.

-Šta će se pripadat, kršteno je stvorenje, ne boji se svita valjda.

-Ma eto nije, vengo imam vam nešta za rić, – sve se uvijam ko vrbov prut na vitru.

-Govori, šta je?- uperila mati oči u me, a vidim neki joj se straj pojavi u njima.

-Šta je, je li mlada noseća?- pita sestra.
-Nije.
-Da nije šta sakata?- pita mati.
-Bog s tobom majko, nije, kakvi to, – mašem rukom.
-Da nije muško, crni sine, onaj gej ili kako no se rekne, – opali baba s kreveta, a sve se oči u me upiljiše proždraše me.
– Ma nije, nije, ne do Bog, đe će to, vengo …crna brte, ko gar, eto – prevalik najzad priko usta.
-Pa, što ne kažeš moj sinko, šta vali, ako tebi valja i mi ćemo u nju moć gledat, – s očitim olakšanjem odape majka.
-A ljudi, odo ja sad po nju, vala vam na ovome, vazda smo kozmopolitizam donosili u ovu našu Ercegovinu, – rekoh ovilenio od sreće.
-Šta smo to donosili? – čujem babu kako pita dok silazim niz stepenice i već rukom mašem mojoj Ellen da izlazi iz auta.
-Svit, svit smo dovodili u ovaj naš krš i kamen majko, – čujem mater kako odgovara.

Mirjana Kapetanović/Priče kroz Mostar i Hercegovinu