Cijeli dan se dogovaramo tko će ovo. Svi bismo htjeli, a nitko ne može. Sve se pretvori u grč i plač.
Hamzo, bili smo u našem razredu, u našem osmom de. Sve je isto, čekali smo te. Iva reče da si prespao, da te treba zvati. Bolno je sve što smo prizivali i čega smo se prisjećali. Hamza bi ovo, Hamza bi ono, ali ostaje to – osmi de, srednji red, druga klupa – prazno. Nema. Nikad više, nikad opet i nikad ovdje.
Od kad smo saznali, sve je stalo. Osim tuge. Osim suza. Kako je moguće da ih toliko ima!? Sara kaže da si bio draži Bogu nego nama, ali nekako se ne mirimo s tim. Znamo da si tu negdje, Golubice naša, da nas gledaš i pokušavaš utješiti. Mi se, svejedno, pitamo zašto je to tako i kako je to moguće. Pa, još je u prošli utorak Vedad provlačio noge kroz tvoju klupu, još smo prošli tjedan dogovarali za pizzu za rođendan, mislili smo o „možda ekskurziji“… još prošli tjedan.
A, vidi nas sad! Pitamo se kako će Vedad bez svoga Hamzulile, tko će donijeti čitanku,… kako će tvoji mama i tata, kako ćemo mi…
Opraštamo se od tebe, Golubice naša, Hamziću naš. Jako smo tužni, molimo za tvoje mamu i tatu i za sve tvoje.
Volimo te. Vole te tvoji nastavnici, svi učenici iz škole, voli te tvoja škola. A vidiš i ti koliko te voli tvoje Livno.
Hamziću, tvoj te osmi de voli do neba i dalje i više.
Mirno spavaj i neka te prođu sve boli, Hamziću naš, Golube naš.
U srcu te čuva tvoj osmi de.
