Na putu do posla prijateljica je išla nekim sporednim putem ni sama nije znala zašto. Uz put je srela stado ovaca i malenu pastiricu. Bila je sva u čudu. Obazirala se okolo, ali nije vidjela nikoga odraslog, osim malene crnke, njezinih kao more plavih očiju i drvene krunice o vratu.
Danas sam čuo neobičnu priču, o njoj bi trebale govoriti sve televizije, pisati svi mediji, ali nitko je ne zabilježi pa je odlučih zapisati:
Na putu do posla prijateljica je išla nekim sporednim putem ni sama nije znala zašto. Uz put je srela stado ovaca i malenu pastiricu. Bila je sva u čudu. Obazirala se okolo, ali nije vidjela nikoga odraslog, osim malene crnke, njezinih kao more plavih očiju i drvene krunice o vratu.
Pitala ju je: – Bona, koliko imaš ovaca?
– Sedamnaest.
– Slušaju li te?
– Pa, tako. Nekad hoće nekad neće.
– Jesi se umorila?
– Čuj to! Od čega. Samo čuvam ovce i dok izmolim krunicu onda će zvoniti Zdravomarija za ručak pa ću kući.
Sva u čudu danas je samo o tome govorila.
– Kako mi je bilo žao što nisam imala nikakvih bombona u džepu, a nisam se sjetila ni uslikati, ni reći joj hvala. Na poslu sam svima govorila o tome. Čudili su se, a djeci ne znam smijem li i reći. Bojim se da će mi reći kako sam pukla, kako sam to sebi umislila. A ja sam se bi rekla: – To, Miki! Zna Duh Sveti kad će mi poslati poruku i zato sam je s tobom željela podijeliti.
Nadam se samo da neće netko uistinu uzeti neku kameru ili fotoaparat i krenuti u potragu za pastiricom jer njoj to ne treba. A trebalo bi jer tako je milosno da i u našem kraju ima jedna malena Bernardica koja voli svoju Gospu i moli joj se u svoju krunicu od jutra do podne. Netko komu nije teško slušati tvrdoglave ovce i u koga roditelji danas imaju povjerenje dati joj da čuva sedamnaest ovaca. Duša draga. Nadam se da će je anđeli večeras dobro ušuškati jer sutra je čeka ponovno isti posao i nova molitva krunice do ručka.
fra Zvonko Benković
