Naslovnica Hercegovački običaji i tradicija Reko’, jeda ti mene zaprosit?! Evo se sve redom poudaše.

Reko’, jeda ti mene zaprosit?! Evo se sve redom poudaše.

Ko bi vam stao u kraj!

Nagnut nad motor merđana, Ero mrmlja nešto sebi u bradu.
Rukom do lakta zamazanom, pozdravi divojku koja se stvori pored njega.
– Ee…opet nešto čačkaš oko ulja, reče umisto pozdrava.
– A, ev… Uvik neki đava…
Ponovo mu glava nestade pod haubom.
Curi dosadno.
Još malo šutke ko gleda, pa zaguguta:
– Ču-uj…
– Reči. – odzvoni ispod haube.
– Ka’ ti misliš mene žen’t!
(Poskoči iznenađeno i lupi glavom od rub haube)
– A?
– Reko’, jeda ti mene zaprosit?! Evo se sve redom poudaše…
– Mo, jel ti vi’š da se nemam kad okrenut, ženska glavo!
– Aha…
– Pa, vidiš i sama…
Pokazuje na prljave ruke okrećući dlanove čas prema gore, čas prema dolje – Nu, gle…
– Aha…nemaš kad, jel’…
– Nu nje…!
Prije nego je dovršio misao, zaombira se ona i vrcom priko vrata.
– A srca ti, šta joj je sad?! – čudio se on, kao da, ništa, ama baš ništa, neobičnog ne bijaše u njegovim ričima, nego je razlog u toj čudnovatoj ženskoj uji.
“Ko bi vam stao u kraj!”, promrmlja odmahnuvši prljavom rukom.
Istom koju je maločas ponudio kao valjan argument za odgađanje prosidbe.

Biralo me