16.9 C
Mostar
Petak, 24 rujna, 2021

Roditeljska ljubav u Hercegovini: Bilo je nas sedmero dice, nije njima bilo lako, tribalo je prvo na’ranit’ sva gladna usta, pa onda nas i obuć’, i obut’

RODITELJSKA LJUBAV
Usmeno kazivanje iz Zapadne Hercegovine
Kad san ja bila mala, mene bi često znali pitat’ koga više volin – mater ili ćaću. Nikad nisan znala šta bi odgovorila, kako mogu nekoga volit’ više kad nji’ dvoje se jednako žrtvuju za mene, i rade po cile dane samo da bi nama osigurali bolji život.

Bilo je nas sedmero dice, nije njima bilo lako. Tribalo je prvo na’ranit’ sva gladna usta, pa onda nas i obuć’, i obut’. I svako koju godinu, prirasli bi obuću i robu, uvik bi tribalo nešto novo. I svakom od nas su morali kupit’ i onu ploču za pisanje za školu, i pisaljku. Kažen ti, nije njima bilo lako. Ali kako svi roditelji vole svoju dicu, kad su ji već dobili, sad se moraju za nji’ i brinit’. Ni ‘tica ne ostavi svoje male ‘tiće da se sami ‘rane, već in u gnizdo donosi crve, da narastu i onda jednon i oni budu roditelji.

Roditelji, mater i ćaća, oni su Bogon dani, zapanti šta ću ti reć. Oni su jedini koji će te volit’ i kad te svi drugi ostave. Sa nekin prijateljen ćeš se posvađat’ i radi gluposti, i on će te izdat’, ali mater i ćaća te nikad neće izdat’, oni te vole bez ikakvih uvita. Šta god napravija, u kakve god probleme upa’, uvik se moreš povjerit’ roditeljima, oni će te tješit’ i kad nisi u pravu. Oni će razumit’ da imaš neki problem, pa bili su i oni u tvojoj koži, imali su i oni godina k’o i ti. Mater i ćaća su puni razumijevanja. Čak i ako nekad viknu na tebe ili se izderu, to rade za tvoje dobro.

Svaka mater i svaki ćaća prvo gleda na svoje dite, a tek onda na sebe, dašta, čudna je ta roditeljska ljubav. Ja bi često svoju mater pitala koga ona od nas dice najviše voli, ko joj je miljenik, a ona bi uvik rekla da nas sve jednako voli. Kako nas sve isto može volit’? Svi nas sedmero smo različiti, kako nas isto može volit’? Nikad mi to nije bilo jasno. Sve dok nisan i ja dobila svoju dicu, a unda i unuke. Koliko god oni bili različiti, svak’ ti je na svoj način drag, svakoga voliš isto. To je čudna stvar kod ljubavi: što je više diliš, ona ti postaje sve veća. I znaš, kad smo već kod matere, ima jedna pisma o materi, tu pismu san davno naučila, evo sad ću ti je reć’, i dobro je upanti, svaku rič: O kako lipo zvuči rič mati, Najveće milje roda ljudskog, Najdraže ime i najveće blago, Za dite svoje spremna je i život dati. I kad smo na krajnjem rubu svita, I kad nan duša beskrajno pati, S naših se usana razliva usklik: ”O majko draga, o mila mati”.

Marko Dragić, Poetika i povijest hrvatske usmene književnosti

Najnovije: