Starinska Hercegovina koje nema više
Sićam se dobro tamo polovinom sedamdesetih godina ja ko’ školarac obilazio bi često prababu Katu u Lončarevoj strani.
Kad bi ja doša prid kuću ,prvo bi me pitala kako sam i kako su kućna čeljadi i šta ima novoga u školi…
Unda bi nadodala …
Je li iko dobio jedinicu?
A jesu baba,neki nisu bili naučili….
Baba bi ušutila malo,
popravljajući šudar i travericu bi rekla…
Đavlu podaj i taku učiteljicu kad ne mere iz dice izvuć bar dvicu.
Jesi li doša nogan sa ceste uz kolovuz ili si iša popriko priko Matišića kuća uz ogradu….
Kolovuzom baba.
Jesu li Jozarića i Vukovića ćukad lajali za tobom ..
Nisu baba ,je Lašćića ćuko malo zalaja ,ali on je svezan…
Unda si sigurno dobro ožednio ,sa će tebi baba uliti ladne vode iz čatrnje , pa unda moremo prostrit mutap i strest malo murava,uto će biti i čorba škriljača gotova,pa moremo nešto zajist…
Pa poslepodne moremo malo proodat do Katunišća vidit je li ajvan srušio ijedan klanac i je li se naša trišnja omaćala.
Prababa Kata
Bodo Lončar
