Sin. Odo ja Majko!
Majka: Đe sine?
Sin: U Ameriku!
Majka: A jadna mi majka kakvu crnu Ameriku? Sav belaj bolan’ od tamo dolazi? Sta ćeš radit’ tamo? Nikog nemamo svog a kažu nedaj Bože zub da te zaboli moraš platit’ Boga oca…jesi manit’?
Sin:A majko koliko ovdje ljudi moramo zvat’ da doktoru odemo? Koliko sam samo zamolba poslao i nikad niko’ ni habera! Ko’ da sam na Boga kamenjima gađo’… ne mogu više stara! Ne mogu i Bog!
Majka:Znam sine, reći ću ti ćaći da zovne još jednom onog “Neđu” da vidi može li se išta sredit’…
Da imaš hiljadu’ maraka ko’ duša, svoj stan, auto, majkin ručak… hajde bolan nemoj me zajebavat’..
Sin: Znam majko ali….
Majka:Ništa ali… pričat ću s ćaćom večeras… svoj ti poso’!
Pitate se sto se dogodilo poslije?
Nakon pet godina ništa se nije promijenilo! I dalje nekog đavla čekam, jadna majka i dalje kuha, ćaća vazda nekog zove ali … nema od tog’ ništa ! Samo mene čekaju! Bježi bolan!
Nadali smo se da ću “pretrčat” do posla, da ću majki “zazvonit” kad budem gladan i da će moja djeca Mostarom hodati…
Nisam uspio. Prokleto nisam!
Zamisli ti baksuza kad’ se do posla vozim sat vremena i kad’ imam vremena da mislim pripadam li ja ovdje ?
Niđe nikog mog’! Jesu mi ono dvoje zdravo? Lažu li me da ih ništa ne boli?
Jel’ sestri dobro u braku s onom budalom i neradnikom?
Kakvi su sad zalasci sunca …
Jel’ se ista promijenilo?
A Sta će ti se promjenit … kuka narod. Političari pred izbore obećavaju, zarađuju a raja tone sve dublje !
Nije lako ni pomisliti da odeš ma koliko zgrožen bio! Nije lako spakovati život u jedan kofer jer nemaš para da dva nadoplatiš… i najveća mi je tragedija što ne poletih iz Mostara da se dostojanstveno pozdravim sa svojim gradom !
I nakon par godina ja i dalje živim u nadi da će zazvonit’ telefon ćaći i reći mu : “ Đe ti je onaj mali?
Radi li? Bi li radio? Jes’ ugovor o dijelu ali ćemo gledati da se pokaže i da ga ostavimo za stalno!
Grize druže daljina! Svaki dan joj tražim mane. Ignoriram lijepe stvari , hvatam se za nostalgiju i tako svaki dan…
Valjda će zovnut’ neko ćaću.. pa radije ću se kotraljati u svom’ za 1000 maraka nego ovdje za 3000 eura!
Samo se ti smiji druže… otiđi pa da vidiš kako šćapaju dani kad’ te duša boli! Kad’ ti fali ona kafeza u svom gradu , kad’ ti srce zaigra kad’ ti ona blagajnica u prodavnici rekne “Dobar dan” i kad’ se provozaš Hercegovinom a srce ti ko’ planina…
Džaba meni dva New Yorka bolan kad’ sam ja naučio na Mostar ..
Svuda pođi kući se vrati, Sjećaš se te ?
Eh… (uzdah)
Tekst : Mostarac bez dlake na jeziku
