37.7 C
Mostar
Petak, 30 srpnja, 2021

Tužna priča iz Hercegovine: Baka Zora sanja dan u kojemu će uzeti malu torbu i dvije vrećice i vratiti se na skromno ognjište

Ovo je kolumna naše Daniele Škegro koju smo objavili prije dvije godine, a aktualna je kao i tada, možda i još aktualnija zbog nesretne pandemije.

U malenom pograničnom selu između Hrvatske i Hercegovine baka Zora je provela više od pola vijeka. Kao mlada djevojka udala se za Marka s kojim je dobila dva sina i kćer.

Škrta zemlja je davala bogate plodove i usjeve koje su Zora i Marko obrađivali, natapajući i vlastitim znojem.

“Sinko moj, radilo se vazda. Prija sunca tribalo je ustajati i zalit posađeno. Voda se nosila u kantama, tek prid rat smo šlaufe nabavili. Jašta već je bilo teško, ali opet samo smo molili Boga da ne bude suše jer bi nam čatrnje bile prazne i ne bi imali čim zalivat.
A,’ranilo smo se od tog. Nikad mi iz kuće ništa povrća nismo jamljali na Tepi. Sve naše domaće neprskano.

Dica mi fala Bogu vazda zdrava bila i doktur bi reko da se vidi na njima da jedu zdravo.
Marko je radio u državnom poduzeću, a ja nisam nikad.
Oko kuće sam radila i dicu podizala. Imali smo i ajvana, pa je to sve trebalo namirit.
Bog mi dao dobro zdravlje i mogla sam.
Marko se razbilio prija desetak godina umro.
Dica se iškolala i davno otišla svak na svoju stranu.
Ćer u Zagrebu, a dva sina u Njemačku.
Dobro su se snašli Bogu fala.
I unučadi ja imam od oba sina i čeri.
Dođu oni meni liti po par dana kad krenu na more.
Imaju te firme velike ,pa se nema vrimena sine moj.
Mogla sam ja još bit u svojoj kući, a metili me ovde u dom kažu da me ima ko pazit.
Šta će me pazit kad mogu još o sebi.
Ta mi tegoba ne more sa srca .
Da ti pravo kažem, ovde je čisto i uredno, ima za poist i popit,ali meni to ne triba. Ta nikad ja gladna nisam bila. Da skuvam kompira i zeru sira metnem na tavu s maslom ja sita.Nisam izbirljiva.
Ne znam sine kako da im više reknem da me vrate kući.
Niie mene stra živit same, a mogu još o sebi.
Dica govore bolje ti je tu imaš društvo i nisi sama.

Šta će meni išta u ovim godinama. Bože mi samo daj zdravlja da mogu još o sebi vako.Ta ja po cili dan mogu pričat s Bogom.Molim se, kud će mi veći razgovor na svitu. Samo mi fali moja kuća.Tu sam se obikla i cili život provela. Ne mogu se ja sine obiknut na ovi dom. Uvenut ću od tuge, ako me ne vrate kući. Govorim im vazda to na telefun kad zovnu,a oni samo govore da mi je ovde bolje. Nije mi sine bolje, ne more niđe bit ko svojoj kući kakva god da je.
Rekli su da će neko od dice doć za Uskrs, ja ću jopet samo iskat da me vrate kući. Ne triba meni ništa drugo. Imam malo mirovinice od mog Marka i dosta. Ne mora mi niko spremat da sam na terer drugom.

Mogu ja još posadit koji kompir da imam vazda svoje domaće i malo salate.Mogu od tog kad poželin jamit vazda u mesnici peču mesa i kud ćeš bolje.Draže meni sine udrobit varenike i kruva ujutra u svojoj šerpici već ovo sve što oni na gotovo mernu pridame.
Bila je i Stana iz sela prošle nedilje da me vidi. Sin je dovezo.Govorila sam joj da me povezu kući, a nisu tili kaže zamirat se mojoj dici.Govore da oni to trebaju sami odlučit.
Tako sine čekam da bane neko od nji za Uskrs, pa ću govorit da me vrate kući”-govorila je baka zora suznih očiju u krugu staračkog doma.

Baka Zora je iza Božića smještena u Starački dom jer su njena djeca zbog dalečine u nemogućnosti da je posjećuju.
Baka Zora nije tijelesni bolesnik i kao što i sama ponavlja “mogu još sama o sebi”.
Nada se da će njena djeca koja kad već je zbog dalečine ne mogu posjećivati redovno,bar čuti vapaj starice koja želi da se vrati svojoj kući.
Tužna je činjenica da baka Zora pokraj svog kreveta u Staračkom domu ima spremnu malu torbu sa svojim stvarima osobnim i dvije plastične vrečice.
Nada se baka Zora da će svanuti dan u kojemu će uzeti svoje stvari koje su već tri mjeseca spremne i ponovno se vratit u svoje selo na svoje skromno ognjište.

Daniela Škegro/HERCEGOVINA.in

Najnovije: