Bilo je sparno popodne, kad se zavalila na sidalicu polupraznog tramvaja, zureći kroz prozor.
Najednoč je trže zvuk, tik iznad glave.
– Ej, gle njega! Kamo tebe vitar nosi!
Bio je to zemljak, pa i neki daljnji rod, vjerojatno.
Na selu je i tako svako drugi rodijak, malo je reć.
Tek “izbio ozdal”, velii, pa et…
Divane ti tako, natanane, nji dvoje, kokad imaju o čeme.
“Jes vidijo onog rodijaka, di je on, šta ima kod njega…a, onaj kum, di ti je on…” i sve tako, po redu.
A, rodijak biše mlađarac, klapac, tek prispijo u metropolu.
Glas mu primjetno mutira, pa je čas predubok, čas piskutav.
Rič po rič i ona, po nesr’ći, nekako nabasa na temu pasa, a on će ti, ni pet, ni šest, nego, na sav glas, ko da okolo i nema nikog drugog:
– Mo, ne volim ti ja ćukove! Čim nekog vidim, ja to odman prokidivam stinom!
Živa istina, kažu.
Njoj udari crvenilo u obraze.
Licem okrenuta prema tolikim zgranutim pogledima, nije znala kud bi s očima.
Bijaše joj strašno neugodno, a istovremeno i žao tog dječarca koji nije mogao sebe čuti njijovim, grackim ušima, niti je vidio išta lošo u tome što je netom izrekao.
Ta, nije to bio neobičan stav za nekoga ‘ko živi na selu, pogotovo za jednog klapca.
Ali ova čeljad, tu, okolo njizi, većinom nije dilila to mišljenje.
Nije, doduše, ni ona, no za razliku od njizi, ona je s’vaćala taj “zdravoseljački stav” bez preziranja i osuđivanja.
Ali, ne i ovi slučajni suputnici.
I nisu to skrivali…
Da je bilo neugodno, bilo je.
Al, štaš.
A, jedna se naročito uskomištrala i mršćila.
Bijaše to neka gospoja u godinama, s visokom punđom i žarko crljenim karminom na tankim gubicama, koja se napadno okr’ćala prema njima, sve glasno uzdišući i hučući, te prezrivo zavrćući nosom.
Napuljenim usnama uz nagle okrete glave, ta nakinđurena, vremešna dama, jasno je iskazivala svoj otvoreni, najdublji prezir spram, nadaleko čuvenog, “ercegovacačkog primitivizma”, kojem je, eto, na svoju radost, mogla svidočiti iz prve ruke, pundak, do mile volje prepričavati, nadodavati i izokr’ćati, kako to već iđe.
Taj bisni pogled, pun prezira, svakako nije uzrokovala ljubav prema “ćukovima”.
Ma, joook!
Možda i sama koji put, ‘nako krijomice, kad ni’ko ne gleda, prokine kakvog ćuku ili “mačketinu”, ali ovd’e, s tojom našešurenom punđom, crljenim noktima i gubicama, ‘ko ti je k’o ona…!
Nije ti ga ona ko ovi “puj, puj” Ercegovci.
Vi’š ti po njoj da je dama.
Dokundučilo curi nježino kolutanje očima, pa, kaže: “Umalo joj nisan isplazila jezik do korina, et!”.
Toliko joj bilo utužilo.
Pa, da ima, veli, zašto kolutat.
Ali, nije.
Nek je đava nosi ‘naku nakinđurenu!
Nek’ se i ona ima čeme radovati kad dođe kući.
S užitkom će, vala, istresti vriško ubranu, stra’otu o “puj, puj” Ercegovcima.
A, njojzi to, morebit, dođe ko likarija.
Pa, eto joj!
