Da li je jedan virus, zvani Korona, ono najgore što je moglo da nas pogodi?
Ok. Primljeno k znanju. Ali, kad malo bolje porazmislim – mene i nije strah tog virusa.
Ni visoke temperature. Ni tegoba gornjih respiratornih puteva. Ni nestašica sredstava za dezinfekciju. Ni panike.
Ni praznih rafova u radnjama. Ne hodam unaokolo u strahu da će mi se neko nakašljati u lice.
Virus k’o virus, bude i prođe. Svakog čuda – tri dana. Ali hajde da se uozbiljimo i realno sagledamo situaciju – mi smo inficirani nečim mnogo gorim, nečim što ne prolazi.
Godinama živimo u bunilu. Godinama buncamo. Plitko dišemo i teško se krećemo. Sve u strahu da se ne zarazimo – ljudskošću. Dobrotom, ako vam je tako milije.
Ne brinemo više jedni o drugima. Ne tiče nas se ako je onom pored nas loše. Umiremo da nitko ne zna, pronalaze nas tek kad smrad počne da izbija ispod vrata. Zaziremo jedni od drugih.
Nemoj s njim, vidiš da pas nema za šta da ga ujede. Vidi ga kakav je prljav, dronjav… Nemoj ni s njim, on nigdje ne radi. Otpustili ga s posla. Kakve koristi imaš od njega…? Tko nije za sebe, nije ni za drugoga. U se i u svoje kljuse. Pa šta ako nema, nemam ni ja pa ne tražim ni od koga.
Svoja posla gledaj.
Tko zna, možda je drogiran. Ne diraj ga. Ima ko će da mu pomogne. Zaključaj se. Tri puta. Ne otvaraj nikome. Ne javljaj se na telefon. Skloni se od prozora. Sagni se dole. Ti si sljedeći. Sljedeća. Sljedeće.
Dio smo eksperimenta. Mijenjamo se – u strogo nekontroliranijim uvjetima. Sve što smo godinama gradili, sve ono čemu su nas učili – propada preko noći. Nove okolnosti traže neke nove ljude.
Lukave. Žilave, besramne primjerke. Spremne na sve. Prilagođavamo se, kako ko zna i umije.
Slabi i ranjivi propadaju. Što je pritisak veći, to smo mi manji. A strah… strah se širi brže od najbržeg virusa.
Situacija je daleko gora nego što želimo da vjerujemo. Neophodne mjere smo već davno poduzeli. Izbjegavamo jedni druge u širokom luku. Ne dodirujemo se. Ne grlimo se. Ne tapšemo po ramenu. Ne razgovaramo.
Daleki smo. Otuđeni. Zatvaramo se u sebe. U svoja četiri zida. Ne spavamo zajedno. Ne ručamo. Dane provodimo u izolaciji. Na aparatima za disanje. Životi nam prolaze u induktivnoj komi. Karantena mozga, srca, svega.
Imuni smo na starije, slabe, bolesne. Djecu. Maske nosimo odavno. Pretvaramo se da smo nešto drugo. Poričemo. Nismo dobro čuli. Nismo vidjeli. Uostalom, šta se to nas tiče..? Izbjegavamo svaki mogući kontakt. Ne prepoznajemo se više. Zatečeni smo vlastitim reakcijama. Razočarani. Peremo ruke. Dugo i detaljno. Od svega. Od svih.
Cilj ponovo opravdava sredstvo. Gazimo jedni preko drugih kako bismo prvi ušli u taj čamac za spašavanje. A vajde nema, jer – kad voda jednom uđe i brod krene nadolje – sve će nas povući sa sobom. Čak i da uspijemo da otplivamo dovoljno daleko i domognemo se tog nekog imaginarnog otoka, što ćemo učiniti kada shvatimo da je pusto…?
Da li je onda jedan virus, jedna Korona, zaista najgora stvar koja je mogla da nas pogodi? U vremenu u kome devalviramo kao vrsta, izumiranje nije izuzetak, smrtni ishod koji se događa nekom drugom.
Izumiranje je logična posljedica svih nas.
Prije ili kasnije.
Mislite o tome kada sljedeći put budete prali ruke. Dugo. Detaljno. Od svega i od svih.
Piše : Daniela Bakić/Lola
