Naške legende: Prsnjak

Kažu, prije nekog vakta, kad su muškadija tek krenula u bili svit, a ženskadija ostala kući s drčajinom i babama, zbila se, u nikom selu, taka čudnovata zgoda o kojoj je najprije šapljalo, pundak i brujalo cilo selo.
Misecima.
A, krivac je grudnjak.
Bili bilcati, grudnjak iliti prsnjak od gospodskog materijala, šivona na koji je, jednoga dana, na obližnjem plotu, “nabasala” neka baba, vraćajući se iz vrtlićka, viškuće, di je sadila kumpire.
Kako vaktile kuće nisu bile ograđene ogradama i zidićima i nije se baš točno ni znalo čije je šta, kao danas, taj plot nije bio nečiji, nego više k’o neko zajedničko dobro, poput ‘teste i to…
Tako ti baba jamila grudnjak s plota, a da nije ni pomislila da otuđuje nečiju imovinu.
“Mislila, brate, nanijo vitar niko aljinče, pa zapelo tutek, et.”
Zagleda se baba u to čudnovato aljinče, okr’će na sve strane, poteže i rasteže tregere, stavlja ruke u košarice… Ojmisusovo, šta je ovo…
Ništa joj, seko, nije jasno.
Požuri s tizin nevistama i ostaloj čeljadi, da one možda ne znaju šta bi to moglo bit’.
Za tili čas strkalo se pola sela, koda je pajo NLO.
Sve ženskadija, naravno.
Iz šake u šake, iz riči u rič, sritni grudnjak je dvatri puta obišo sve njih.
I svaka je imala svoju verziju priče “Bogovi su pali na plot (umjesto na tjeme)”
Jednima je vuklo na zavoje za glavu ili uši, pa bi demonstrirale tu hipotezu okomotavajući grudnjak okolo glave.
Druge bi u košarice stavljale kolina, mudrujući da morti služi za pridržat cerete…
Ili za pritegnut kičmu zbogradi reume, išijaša i to…
Ni jednoj jedinoj nije pala na pamet estetika.
Samo korisna uporaba.
Najposlin se dosjete kako bi, možda, mogle nešto doznati o toj “vražijoj stvari”.
Vratiće je na plot i iskriveća pratiti ‘oće li i’ko doć po tojo.
Tako i biše.
Negdi oko zdravomarije, eto ti kumine mlade… One što se ištom nedavno udala, a čovik joj, odman potlje svatova, otišo u Nemačku.
Čim su ulovili “krivca”, iskočiše žene iz busije i vrcon mladi.
Da jin razoputi za šta služi toji đava.
Kad su čule sramežljiv odgovor i da joj je to poslo čovik iž Nemačke, zinule one ko brački vuk.
Najskoli baba koja se nije prestajala krstit, čas livom, čas desnom…
– Pa, ko je vidijo stavljat krpe na prrsa, slobodbože!, skoro je zapomagala vrteći glavom uz neprestalno križanje.
Jadna mlada, sva crvena u licu, k’oda je uhvaćena u preljubu, više se nije znala braniti, nego je, na uporne babine ukore i prijekore, samo sleginjala ramenim, stojeći pred njima oborena pogleda, poput teškog prijestupnika.
Nije znala odgovoriti babi zašto joj je čovik tojo poslo, ni zašto radije nije štogod drugo, kao ni mnoga druga pitanja i potpitanja od kojih se nisu baš užimali.
Najskoli baba kojoj je bilo naročito stalo da stvar izvede na čistac.
Mlada se u sebi prekoravala što je to stavila šušiti tu, na plot, ali bilo je kasno za kajanje.
Još dugo, dugo, bijaše ona predmet seoskih sašaptavanja i radoznalih pogleda koji su je odmjeravali u visini grudi, svaki put kad bi prolazila mimo nekoga.
A, da se sve završilo samo na šaptanju može zahvaliti samo sretnom slučaju da ta opscena, “zla stvar” , nije bila crne boje ili crljene, bošsačuvaj…!
Jer da je…samo dragi Bog zna kako bi se to završilo.
Možda bi netko, poput Bušmana iz spomenute komedije, morao odnijeti tu “zlu stvar” na kraj svita i zavitljati je strmu di joj je i misto.
Jopet kad je bila bojda, ajde i nekako…

Biralo me